Poljoprivredno gazdinstvo Žužane Sabo Nađ i njenog sina Zoltana Saboa iz Bečeja bavi se raznovrsnom ratarskom proizvodnjom, ali i stočarstvom.
Pre četiri godine su uvezli iz Nemačke 30 junica rase šarole, starosti 20 meseci, držali ih četiri meseca i veštačkom oplodnjom počeli da proširuju zapat tako da sada na farmi već imaju oko 100 grla.
- Goveda rase šarole su lepa, ali su malo divlja. Nisu toliko pitoma, ali lepo i jednostavno se tele što nas je i opredelilo da se bavimo njihovim uzgojem. Vole da imaju prostora za ispust na otvorenom, a sve u svemu, do sada nismo imali problema – kaže Žužana Sabo Nađ.
U ovom gazdinstvu ženska telad ostavljaju za priplod za proširenje farme, a bikovi se tove i prodaju klaničarima.
Značajno je bavljenje i ratarskom proizvodnjom, na sopstvenim površinama i oranicama koje uzimaju u arendu. Seju soju, suncokret, uljanu repicu, kukuruz, paštrnak, nekada i industrijsku papriku, od pre dve godine su odustali od šećerne repe, ali u ovom bečejskom gazdinstvu napominju da to ne znači da nikada više neće uzgajati slatki koren.
– U setvenoj strukturi zastupljeni su ječam, sirak, raž i usevi za silažu, odnosno sve što je potrebno za stočnu hranu govedarske farme. Naše iskustvo je da ratarstvo i stočarstvo moraju da idu zajedno. Doduše, za četiri godine na farmi nismo imali bog zna kakvu zaradu, ali je dobro da smo uvećali broj goveda i nadamo se da će rezultate doneti u narednom periodu – optimista je Žužana, napominjući da ono što je zafalilo na farmi dodato je iz ratarske proizvodnje, ali i da stajnjak sa farme dopronosi boljoj plodnosti zemljišta, smanjenju troškova za veštačka đubriva i boljim prinosima.
Ona dodaje da su u poljoprivredi uslovi stabilniji i da država efikasnijim merama pomaže gazdinstvima, opredeljenje za razvoj i opstanak u poljoprivredi, bilo bi veće. Do sada još nisu koristili podsticajna sredstva iz pokrajinskih i republičkih izvora, ali su preko Fondacije „Prosperitati“ od novca koji je obezbedila Vlada Mađarske, uspeli da dobiju pare za kupovinu nekih mašina i izgradnju jedne štale, tako da raspolažu sopstvenom poljoprivrednom mehanizacijom i dobrim uslovima za držanje stoke.
– Sada imamo uslove, pa samo ostaje da se radi. Sve što je do sada ulagano ima smisla i finansijskih efekata – smatra naša sagovornica.
Žužani je pre 26 godina umro suprug, sin Zoltan iz tog braka je nakon studija ostao u poljoprivredi, dok sin Peter iz drugog braka je na studijama u Mađarskoj. Sin Zoltan Sabo je završio studije agronomije na smeru zaštite bilja na Poljoprivrednom fakultetu u Gedeleu, kod Budimpešte, a majka Žužana bila je uporna u nagovorima da se vrati i posvete se unapređenju poljoprivrednog gazdinstva. – Nekada mi je zbog toga žao, nekada ne. Nadamo se boljim vremenima za poljoprivredu, jer je budućnost u proizvodnji zdrave hrane. Kada bi otkupne cene poljoprivrednih proizvoda bile stabilnije, sve bi bilo drugačije, ovako malo se vrtimo u krug, pa kako se ko snađe – keže Žužana. Zoltan Sabo kaže da je planirao da se vrati čim dođe do diplome.
- Rodio sam se u ovom poslu i ništa drugo neću raditi nego ću nastaviti porodičnu tradiciju. Obično nas pitaju da li vidimo budućnost u poljoprivredi. A mi radimo i ne znamo baš uvek šta vidimo, jer u poljoprivredi ima puno posla. S obzirom na to da imamo farmu goveda, poslovi su neizbežni svaki dan od jutra do sutra, a uvek se nameću računice da li je ono čime se bavimo isplativo ili ne, ali volimo i radimo – ističe Zoltan.
Zoltan naglašava da ne čekaju, kako to poljoprivrednici znaju da govore, da nikada ne valjaju cene.
– Svi kukamo, ali problem je ako se uzme olovka i sve stavi na papir, ili u računar, pa podvuče crta, onda vidimo da vrlo malo imamo zarade. Zbog toga mnogo toga treba da radimo da bar negde nešto pretekne za egzistenciju. Teško je biti pametan pa predvideti gde će biti zarade, jer svaka godina je drugačija. Kada nešto ima dobru cenu onda nema roda, a poslednjih godina dešava se da nema ni dobrog roda, ni cene, pa je tada najlošije. Jednostavno, uvek čekamo da bude bolje – napominje Sabo.
Prema njegovim rečima da su cene poljoprivrednih proizvoda adekvatne uloženom novcu i radu, podsticaji ne bi bili potrebni poljoprivrednicima, ali u uslovima kada se cene formiraju van realnih tržišnih kretanja, onda je logično da svakom proizvođaču nešto nedostaje.
-Uvek nešto moramo da uložimo i onda čekamo da se uloženo vrati, a na drugoj strani uvek nam je prazan yep. Teško je nekada i reći šta bi nam od podsticaja trebalo. Jako je dobro da imamo podsticaje, međutim, uslovi nisu baš za svakoga – utisak je Saboa.
U ovom poljoprivrednom gazdinstvu ne uspevaju da sve poslove obavljaju sami, nego imaju i četvoro stalno zaposlenih, tako da egzistenciju obezbeđuju za članove porodice i porodice zaposlenih.
– Probamo i nastojimo da svi budemo zadovoljni ali u poslednjih nekoliko godina teško izlazimo na kraj. Ekonomska situacija je takva kakva je, ne baš najpovoljnija, ali uvek se nadamo da će biti bolje. Mi poljoprivrednici uvek kukamo i nadamo se boljitku – zaključuje Zoltan Sabo.